Anestezija (od grč. ἀν i αισθησία, „an estos“ - figurativno, bez osećaja), (lat. anaesthesia), (engl. anesthesia), je medicinska metoda anesteziologije, koja uz primenu anestetika i drugih lekova u organizmu čoveka dovodi do „isključenja bola“ i „lekovima izazvanog sna“. Primenjuje se u toku opreativnih zahvata i drugih metoda dijagnostike i lečenja vrlo složenih stanja vezanih za pojam „intenzivno lečenje“. Anestetici su razne vrste lekova u gasovitom, tečnom ili drugom obliku koji kada se unesu u organizam svojim delovanjem dovode do gubitka osećaja i svesti uz minimalno štetno delovanje i mogućnost vraćanja organizma u normalno stanje, nakon prestanka njihove primene.

Opšta anestezija podrazumeva primenu posebne grupe lekova koji kroz intravensku (IV) liniju ili preko organe za disanje, organizmu obezbeđuju potpuno odsustvo svesti (amnezija) i bola (anelgezija) uz mišićnu relaksaciju u toku operacije, kao što su:

  • Propofol, Tiopental - koji pacijenta uvode u anesteziju izazivajući san,
  • Desfluran, Sevofluran ili Izofluran - koji održavaju potreban nivo anestezije (održavanjem dostignutog nivo sna)
  • Sukcinilholin, Atrakurium, Cisatrakurijum, rokuronijum ili vekuronijum - deluju kao paralitički lekovi (opuštanjem muskulature)
  • Fentanil, Morfin, Hidromorfon ili Meperidin - izazivaju analgeziju (suzbijaju bol)


Za vreme ove vrste anestezije u prisustvu anesteziologa pacijentu se kontrolišu sve vitalne funkcije kako bi se primenom lekova i drugih metoda organizam bolesnika u toku operacije održavao u optimalnom stanju. I pored primene najsavremenijih lekova i savremenih metoda ponekad nije moguće eliminisati neke neželjene efekte, kao što su postoperativni bol, mučninu, povraćanje itd). Umerena doza straha od gubitka svesti tokom anestezije je normalna pojava kod većine bolesnika što zahteva dobru premedikaciju i psihološku pripremu bolesnika od strane lekara.