alt

Pod pojmom ''marker'' obično se podrazumeva oznaka koja ukazuje na nešto sasvim određeno, znači - znak prepoznavanja. Tumorski markeri jesu, prema tome, obeležja koja ukazuju na zloćudnu izraslinu. Shodno medicinskoj definiciji, to su supstance, najčešće molekuli šećera i belančevina, koje se u krvi ili drugim telesnim tečnostima prvi put ili u povišenoj količini mogu pronaći u slučaju raka ili koje se nalaze na površini ćelija tumora. Tumorske markere stvaraju ćelije raka i otpuštaju ih u krv ili je njihovo stvaranje izazavano rakom. U idealnom slučaju jedan određeni tumorski marker nedvosmisleno ukazuje na određeni oblik raka. Ta idealna situacija praktično nikada ne postoji. Potpuno tumorski specifični markeri nisu do sada mogli da budu pronađeni u ljudi, a različiti tumorski markeri mogu da budu povišeni kod različitih vrsta raka. Takođe, tumorski markeri ne postoje za sve slučajeve raka.
Za ranu dijagnozu raka, recimo - u okviru redovnih pregleda zdravih osoba odnosno onih koje nemaju tegobe, tumorski markeri, uz sasvim malo izuzetaka, nisu pogodni, jer većim delom nisu zaista specifični za jedno određeno oboljenje. Zbog toga se dokazivanje nekog markera u krvi ne uzima kao nedvosmisleni dokaz postojanja nekog zloćudnog tumora.
Dva izuzetka od ovog pravila jesu određivanje markera alfa-fetoprotein (AFP) za rano otkrivanje raka jetre kod rizičnih osoba - znači, osoba sa hronično aktivnim hepatitisom, cirozom jetre i pokazateljima infekcije virusom hepatitisa C, te određivanje prostata-specifičnog antigena (PSA) u vezi sa opipavanjem prostate od čmara radi proširene rane dijagnostike raka prostate u muškaraca starijih od 50 godina. Najveći deo ostalih markera može da ima povišene vrednosti s jedne strane kod različitih vrsta raka, a s druge strane kod niza dobroćudnih oboljenja.
Kada uspeh lečenja - operacije ili hemoterapije, na primer - treba da se proveri određivanjem tumorskih markera, onda se merenje izvodi pre početka terapije. Samo kada je ta vrednost povišena ima smisla preduzimati dalje mere. Posle operacije ili početka hemoterapije do sledećeg merenja mora da se sačeka najmanje onoliko za koliko bi se tumorski marker bio izgubio iz tela ako se više ne bi stvarao. Za to je potrebno da se poznaje brzina biološke razgradnje pojedinačnih markera u telu. U okviru kontrole takvih slučajeva raka kod kojih je rano otkrivanje napredovanja bolesti korisno za dalje izglede lečenja, određivanje pojedinačnih odgovarajućih tumorskih markera izvodi se u prve dve godine svaka četiri meseca, a onda do pete godine na pola godine. Pošto kod najvećeg broja tumora važi da je recidiv posle pet godina redak, određivanje tumorskih markera posle ovog perioda nije više potrebno. Pojedinačno se razmaci utvrđuju prema preporukama za kontrolu različitih slučajeva raka. Ako postoji čvrsta sumnja na obnovljen rast tumora na prvobitnom mestu ili na metastaze, određivanje kretanja markera može, radi procenjivanja ''trenda'', da bude korisno i u kraćim razmacima.